Светионици

КОСТА СТОЈАНОВИЋ (1867–1921), УТЕМЕЉИВАЧ МАТЕМАТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ И ПРЕТЕЧА КИБЕРНЕТИКЕ У СРБИЈИ
Темељ од части и знања
Студирао је са Миком Аласом, усавршавао се у Паризу и Лајпцигу, на Београдском универзитету га је наследио Милутин Миланковић. Увео је појам ентропије у економску анализу. Сматрао да се друштвеним појавама може управљати помоћу термодинамике, што је разрадио у студији „Тумачење физичких и социјалних појава”. Био је министар у више српских влада и знатно допринео опоравку економије. Оштро се супротставио корумпираним политичким моћницима и штеточинским вођама. Зато је овај Алексинчанин узоран човек и свог и нашег времена

Пише: Гордана Симеуновић

У „тајанственој божјој радионици”, како Гете са страхопоштовањем назива историју, сваки народ има периоде у којима до посебног изражаја долази његов потенцијал. Често су то године непосредно после освојене слободе. Једно од таквих раздобља код Срба је оно с краја XIX и почетка XX века, а једна од маркантнијих фигура тог доба био је Коста Стојановић.
Бавио се филозофијом, математиком, физиком, механиком, социологијом, економијом. Преводио је латинске списе и писао песме. Био је свестрана личност, интересовале су га подједнако природне и друштвене науке. Утемељивач је математичке економије и сматра се зачетником идеје о кибернетици.
Рођен је 2. октобра 1867. у Алексинцу. Његова породица је пореклом из битољског округа, из села Маловишта. Отац Стеван био је трговац, а и мајка Малена потиче из угледне породице. Њен брат Васа Кнежевић Стошић био је дугогодишњи народни посланик за варош Алексинац и један је од твораца Радикалне странке. Други брат Коле Кнежевић је животом платио своја демократска уверења. Сенима својих ујака Коста Стојановић је посветио мемоаре Слом и васкрс Србије.

ШКОЛОВАЊЕ И НАУЧИ РАД

Коста Стојановић се школовао у Алексинцу и Нишу. Као ученик нишке гимназије, а и кроз касније школовање, показао је многе таленте и велику жељу за стицањем знања. Дипломирао је математику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, где је студирао заједно са Михајлом Петровићем Аласом. Били су добри пријатељи и ценили један другог. Заједно су написали расправу Представнички изборни систем. Нажалост, то је њихово једино објављено заједничко дело.
Коста Стојановић је своја знања усавршавао у Паризу и Лајпцигу. Учио је од водећих француских математичара: Пикара, Апела, Липмана. На његов будући рад највише је утицао Анри Поенкаре. Коста Стојановић постао је члан Историјског и Астрономског друштва Француске. Сарађивао је са српским часописима Наставник, Технички лист, Српски књижевни гласник, женевским листом La Serbia и многим другим. Објавио је више стручних радова о решавању једначина, интегрисању помоћу редова, новој геометрији, анвелопама рефлектованих зракова, новој теорији о материји. Чувено је његово дело Атомистика – један део из философије Руђера Јосифа Бошковића. Увео је појам ентропије у економску анализу. Сматрао је да се друштвеним токовима може управљати уз помоћ термодинамике. Своју идеју је детаљно разрадио у књизи Тумачење физичких и социјалних појава. Због тога се сматра утемељивачем кибернетике, која је касније постала једна од водећих наука модерног доба. Можда је та идеја, на којој је интезивно радио, била један од разлога да се укључи у политички живот.
По завршетку студија, Коста Стојановић је био најпре предавач у нишкој, а затим и у београдској гимназији, да би 1903. године постао ванредни професор на новој катедри примењене математике на Београдском универзитету. Уласком у политички живот није престаo његов научни рад. Било је потребно да се у стварном животу преплету природне и друштвене науке и добије потврда о вредности идеје. За министра народне привреде у влади Николе Пашића изабран је 1906. године. Тада је напустио рад на Универзитету. Његова катедра припала је великом српском научнику Милутину Миланковићу.

ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ

Захваљујући одличном познавању теорије економске политике и својој пажљивој стратегији, упркос многим ометајућим факторима, Коста Стојановић је учинио да Србија из Царинског рата, који јој је наметнула Аустро-Угарска, изађе као победник. Као министар народне привреде учинио је пуно за опоравак и напредак српске економије.
Припадао је српско-француској слободнозидарској ложи „Уједињење”, што је сам обелоданио 1902. Као и многи угледни српски интелектуалци тог доба, залагао се за стварање заједничке државе на Балкану. Добро је познавао и критиковао менталитет балканских народа, али и сматрао да они само уједињени могу да опстану и напредују. У поговору мемоарима Слом и васкрс Србије, професор Слободан Турлаков помало цинично примећује да је Коста Стојановић више пресвиснуо него умро, видећи и као државник и као научник да заједничка држава настала на огромној српској жртви нема будућност. Најпре у Давидовићевој влади, потом два пута у Веснићевој, на крају и у Пашићевој (трећег дана био је покојник), имао је прилику да види и доживи сву илузорност идеја о стварању заједничке државе. Постао је свестан да су ту државу, пре њеног озваничења притајено а касније и сасвим отворено, разбијали њени западни делови, потпуно неискрено и срачунато ушавши у њу.

ВЕЛИКИ РАТ

„Људске страсти, мегаломанија, сујета, грубост, надувеност, охолост, престиж, хегемонија, доминација супротности у економским интересима народа и држава, довели су до слома каквог у историји није било”, записао је Коста Стојановић о Првом светском рату (у прологу својих мемоара). Он најављује и следећи рат. „Народи ће се опет сударити. (...) Дужност, страх, непросвећеност, неорганизованост, илузије, сугестије, повешће гомиле на кланице за старе идеале под новим називом...”
Коста Стојановић је поседовао велико знање, честитост, одлучност и храброст да јавно проговори о лошим потезима ма које политике. Кажу да је био правдољубив, али пргав, што су особине које и припадају једном таквом духу. Оштро је критиковао политику коју је влада Николе Пашића водила пре и за време Првог светског рата. Критиковао је српску дипломатију коју су водили људи слабашног гласа и ауторитета. Сматрао је великом грешком одлуку да се студентска омладина шаље на фронт. Захтевао да се на фронт пошаљу ратни профитери и активни официри који су боравили у Швајцарској. Сматрао је да је неприпремљена и збуњена влада повлачила пуно лоших потеза. Највише му је сметало корупционаштво у коме је власт огрезла, распикућство и сарадња са опскурним типовима. Николу Пашића, његову мегаломанију, егоизам и властољубље, Коста Стојановић сматра највећим кривцем за слом Србије. У својим мемоарима, који су објављени 2012. године, он оштро критикује Николу Пашића и његову политику: „... Детаљна анализа његових аката и поступака била би смешна збирка гестова, да није и сувише жалосна историја нашег народа... Пашић је био вођа народа. Противу њега се устајало, он се критиковао, али дошло је време кад је он означен за неминовност. ... Вође разних народа и векова имају једну општу црту, да се поклапају са средином коју воде. Ако се у њој истакне човек, који годи инстинктима те гомиле, ако има њених интелектуално-моралних дефеката, онда, у даном моменту, може постати њен вођ.”
Коста Стојановић је за време Првог светског рата најпре са владом отишао на Крф, затим у Италију, где је био потписник Рапалског споразума. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика и био његов председник. По завршетку рата, из радикалне странке је 1919. прешао у демократску. Као члан финансијске и економске делегације Краљевине СХС, учествовао је на Париској мировној конференцији 1919. године. Као министар пољопривреде у влади Љубомира Давидовића, био је један од покретача за оснивање Пољопривредног факултета.

ОДОЦНЕЛЕ ПОЧАСТИ

Коста Стојановић дуго је био запостављена личност српске историје и науке. Највећу заслугу за то што је после готово сто година отргнут из заборава има Радио-телевизија Србије. У оквиру серијала Заборављени умови Србије снимљена је 2008. емисија о Кости Стојановићу, по сценарију Наташе Дракулић, у режији Петра Станојловића. Главна улога поверена је алексиначком глумцу Андреју Шепетковском. Такође, у оквиру српског научног дигиталног серијала Историја науке направљена је емисија о Кости Стојановићу, по сценарију Борислава Николића, у режији Ивана Милановића. Стручни консултант и наратор био је проф. др Александар Петровић, велики познавалац живота и рада Косте Стојановића.
Готово сто година после смрти Косте Стојановића, РТС је 2012. заједно са издавачким студијом „Досије” објавио његове мемоаре Слом и васкрс Србије. Рукопис мемоара чуван је у Архиву САНУ. Књига је објављена у малом тиражу, у библиофилској едицији РАРА која објављује наслове значајне за културну баштину Србије. Књигу је приредио проф. др Слободан Турлаков.
Коста Стојановић има своју улицу у родном Алексинцу и у Београду. Мала, тиха и лепа улица у којој је становао, у центру Београда, на Палилули, од Стевана Сремца до Палмотићеве, носи име његово име.
На 150. годишњицу рођења Косте Стојановића, „Пошта Србије” је издала марку са његовим ликом.
Људи као што је Коста Стојановић велики су покретачи и право благо сваког народа. Па и српског. Због много тога он је значајан човек не само свог, него и нашег доба.

***

Поезија и наука
Можда је необично што је Коста Стојановић, првенствено научник а потом и политичар, писао стихове. Његов пријатељ Михајло Петровић Алас, велики математичар, 1925. даје лепо објашњење: „Права поезија и истинска наука имају не само додирних тачака, већ чак и дубоких заједничких црта. Једна од таквих црта, и то баш она у којој је по кадшто тешко и разазнати шта је ту наука а шта поезија, јесте откривање и искоришћавање сличности међу диспаратним елементима и фактима.”
Коста Стојановић писао је песме под псеудонимом Константин Влахов. Рукописи његових песама и превода класичних латинских текстова чувају се у Музеју града Београда.

***

Смрт и њене сенке
Коста Стојановић умро је 3. јануара 1921. у Београду. Званично: услед запаљења бубрега и мозга. Породица је изразила сумњу да је отрован. Са Милорадом Драшковићем, министром унутрашњих дела, Коста је учествовао  у припремању Закона о испитивању порекла имовине ратних профитера, што је остављало доста простора за такве сумње. Људи који су у најтежим тренуцима за српски народ зарађивали на недопустиве начине, тако што су у брашно додавали песак или војсци продавали цокуле са картонским ђоновима, свакако су били спремни да на све начине бране свој прљави новац.
Сахрани Косте Стојановића присуствовао је цео Београд.

***

Синови
Коста Стојановић је имао три сина: Милана (1903–1987), Велимира (1905–2001) и Радмила (1910–2002). Радмило Стојановић био је професор и врстан зналац санскрита, класичног језика евроаријске књижевности и сакралне традиције. Умро је у дубокој старости, потпуно посвећен том древном језику и његовим тајнама. Од његових књига поменимо „Човек и стварност са гледишта древног истока (1993), „Увод у санскрит” (1997), „Санскритска читанка са граматиком” (2000)...